Изгледа посве сигурно да је година 1838. – година оснивања српске школе у Бијељини
(…), а најстарији податак до којег смо дошли и који нам нешто казује, датира из 1865. године ( Група аутора, 1989), и чува се у архиву некадашњег Министарства просвјете Кнежевине Србије, а указује да је група учитеља на челу са Димитријем Марковићем затражила од министра просвјете Србије да пошаље књиге из којих би дјеца могла учити.
У Бијељини је 1902. године изграђена нова школска зграда преко пута цркве која је у пуном смислу ријечи постала културни и национални центар српског живља у граду (Група аутора 1989), гдје су се говориле светосавске бесједе и била је вјежбалиште соколске омладине. Саграђена је уз помоћ добровољних прилога Српске православне црквене општине, и богатих и угледних Срба Бијељине и околине. Пресједник црквеног одбора за изградњу школе био је Симо Јовановић. За управитеља прве српске школе именован је учитељ, Стево Николић, члан предсједништва Удружења учитеља српских школа у Босни и Херцеговини, делегат испред српских учитеља у Великом управном и просвјетном савјету.
Аустро – угарска власт је привремено затворила школу у периоду од 1914 – 1918. године, а од управитеља Николића тражила да он сам закључа и запечати школску зграду и потпише записник, што је он одбио изјављујући да то никад неће урадити јер је служио свом народу, а служиће и даље, јер га на то обавезује моја љубав према њему, просвјети и напретку. Као веома поштована и цијењена личност и патриота одмах послије сарајевског атентата лишен је слободе и осуђен 1916. године на тзв. велеиздајничком процесу у Бањалуци на десет година робије.
Школске 1902/03. године као учитељи радили су: Иван Одић, Михајло Шушњарац, Мартин Јагар, Селим Алић, Рахила Боснић, Катинка Мештеровић, Ида Томљеновић и Милица Шушњарац, учитељица женског ручног рада, а Никола Мештеровић је од 6. јануара 1904. године водио управу школе. Школске 1913/14. године, када је привремено затворена школа, било је запослено пет учитеља: Лудмила Опиц, Јозефина Леви, Недељко Лазаревић, Петреш и Мехмед Мехмедовић. У школи је службовала и учитељица Марија Тодоровић, истакнута интелектуалка која је дала значајан допринос у културно- просвјетном и здравственом просвјећивању женске омладине. Била је и иницијатор, оснивач и предсједница културно – просвјетног друштва Коло српских сестара.
Број уписане дјеце је варирао: 385 ученика школске 1901/02., 325 школске 1903/04. и 274 1909/10.
Управник Мештеровић је у Споменицу, осим података о бројном стању, полу уписивао и податке о вјероисповијести и успјеху ученика.
Тако сазнајемо да се број православних ђака кретао од 148 ученика 1901/02., 86 ученика 1902/03., да би школске1909/10. било само 38 ђака.
Од осам учитеља колико их је било почетком школске 1918/19. године, у школској 1934/35. радило је 20 учитеља. Број ученика се кретао око 860 и били су сврстани у 18 одјељења. У школској 1937/38. години број учитеља се повећао на 25, а број ученика (863 ученика) и одјељења је остао исти (18 одјељења) (Група аутора, 1989).
О раду Народне основне школе, како се наводи (Група аутора 1989) у току првог свјетског рата у љетопису – Споменици нема никаквих података. Споменица је настављена да се води 1918. године, те од школске 1918/19. до 1925/26. године у Споменици су наведена само имена наставника и управитеља школе. За управитеља школе школске 1918/19. године именован је Хашим Топчић а од 1919/20. закључно са 1925/26. године Никола Јовановић. У Споменици школе нема података од школске1926/27. до 1933/34. године. Школске 1933/34. године управу школе је преузео Стеван Крнић те је све до 1938/39. школске године, до када је обављао ту дужност, наводио имена наставника и бројно стање ученика по одјељењима. У том периоду направљен је прекид у вођењу Споменице за школску 1935/36. и 1936/37. годину.
У службеној биљешци Стевана Крнића (Група аутора 1989) у Споменици, на листу папира написано је сљедеће: За вријеме рата од 1941. до 1945. године из овог дијела књиге два листа су извађена и поцијепана. То су били подаци за 1934/35., 1935/36. и 1936/37. школску годину. Последњи податак до другог свјетског рата у Споменицу унио је тадашњи управник Крнић у новембру 1938. године. У току другог свјетског рата није вођен љетопис. Споменица школе настављена је да се води у априлу 1945. године, када је, по одобрењу Среског народног одбора од 15. априла 1945. године за управника народне основне школе именована учитељица Асија Чемерлић.
По завршетку Другог свјетског рата, у истом објекту отвара се основна школа која дјелује као Нижа гимназија, док су разреди Више гимназије били смјештени у великом објекту, подигнутом 1926. године.
У 1945. години у све разреде основне школе уписано је 677 ученика, а 1946. тај број је повећан на 1172 ученика. Реализовано је у истој години 8 аналфабетских течајева. Од школске 1946/47. до 1950/51.године, када су управитељи били Осман Грухоњић, Милка Трифуновић и Нада Брујић, како је у службеној забиљешци у Споменици евидентирао Трифко Марјановић, није вођен школски љетопис (Група аутора 1989).
По задатку Градског народног одбора Трифко Марјановић, по доласку из Сарајева, 1951. године формирао је Прву осмогодишњу школу у Бијељини. Тада је у школи било 1076 ученика распоређених у 22 одјељења (17 нижих са 881 ученика) и 5 виших (V разред) са 195 ученика. Наставу је водило 19 учитеља и 3 наставника ( наведена само имена нових наставника који су дошли из Гимназије за предметну настав: Милица Вујасин -српскохрватски језик, Драгутин Вукотић – географија и историја и Ибрахим Ласић – физичко васпитање). Школске 1952/53. године уписано је 1000 ученика распоређених у 4 одјељења шестих разреда, 5 одјељења петих разреда и 19 одјељења разредне наставе. У вишим разредима повећан је број наставника предметне наставе на 8, а број учитеља је остао исти (19 учитеља).
Од 1956. године, од када носи име Радојка Лакић, осим редовне наставе, у школи је организована вечерња настава за одрасле од првог до осмог разреда. Према програму за основно образовање одраслих, два разреда су завршавали за једну годину. У току рада ове школе укупно је завршило 938 полазника.(Група аутора 1989).
У јесен 1974. године формирана је Радна организација основних школа Народни хероји у чији су састав ушле једанаест потпуних основних школа (међу којима је била и основна школа Радојка Лакић) са преко 11.000 ученика чији су директори били Јован Јовић и Сретен Спасојевић. У Рачанској улици 1978. године изграђена је друга школа у коју је усељена садашња гимназија Филип Вишњић, а школи Радојка Лакић уступљен је на коришћење и простор дотадашње гимназијске зграде као и Анекса дограђеног 1976. године.
Учитељи, а касније и ученици ове школе били су покретачи и оснивачи разних напредних удружења и друштва грађана која су окупљала младе људе из тек недовољно оформљене и афирмисане грађанске класе, а који су били жељни просвјете, знања и културе. (Група аутора 1989): Пјевачко друштво Србадија (дириговао Стеван Крнић), Друштво Српски сокол, Пододбор Српског друштва Просвјета.
Изграђена је још једна школска зграда за потребе гимназије 1926. године, а предузимачи су били Ристо Милетић и Бошко Митровић из Тузле. Настава се и данас одвија у поменутим објектима, а првог марта 2004. године донацијом Владе Јапана, саграђено је још једно крило са шест учионица.
У саставу школе, у овом тренутку, је и подручно одјељење деветогодишње школе у
Батковићу, а све до 31.08.2003. било је и подручно одјељење, такође деветогодишње школе, у Дворовима. Први школски објекат у Батковићу изграђен је крајем XIX вијека, а нови, за осморазредну школу, 1974. године. Школа је до 1981. године када је постала саставни дио основне школе Радојка Лакић, носила име Матије Поповића, палог борца из другог свјетског рата. У току другог свјетског рата школа је једно вријеме радила са прекидом. То су биле веома тешке године за учитеље у овом селу. Тада су у школи као учитељи радили Вера Јергић и Срба Мартиновић. Први учитељи, након рата, били су Џевдет Скокић и Вера Јергић, а придружили су им се касније и Хасан Садиковић, Жарко Марковић,Стана Станојловић, Милена Јовић и Чедомир Јовановић који је био и управитељ школе до 1951. године, када је за управитеља постављен Драго Вуковић. Учитељи Драго Вуковић и Милан Пухало су били активни и у раду КУД-а Полет који је имао богату културну дјелатност.
У овој школи је, још у старој згради у бондрук градњи, службовао од 1893. године познати српски пјесник, а касније и дипломата, Јован Дучић, свршени ученик сомборске препарандије, који је овдје на дужности учитеља остао од септембра 1893. до јуна 1894. године. Покренуо је и развио различите културно – умјетничке активности, спремајући позоришне представе и приредбе на којима су глумило, музицирало, плесало. Приписују му се и заслуге за прве почетке драмског аматеризма у Бијељини. Овдје је радио и Стеван Крнић, свршени учитељ Пакрачке препарандије, који је школске 1933/34. године именован за управитеља школе и чија се виолина са гудалом, као драгоцјен музејски експонат, чува данас у витрини Музеја Семберије у Бијељини и Јелена Миоч (школске 1945/46. године), познати и признати практичар и теоретичар методике српског језика.
Ову школу похађали су Родољуб Чолаковић, познати политичар и публициста, народни хероји Фадил Јахић Шпанац и Веселин Весо Гаврић и други.
Од свог постојања школа је носила различите називе.
- 1918. године - Комунална школа
- 1945. године - Народна основна школа
- 1951. године - Прва осмогодишња школа
- 1956. године носи име народног хероја из другог свјетског рата Радојке Лакић
Године 2008. од Педагошког покрета Србије школа је добила Светосавску повељу за врхунске резултате у васпитно-образовном раду, његовању темељних вриједности светосавља и јубилеј 170 година успјешног рада.
Школа је, такође, двије године добијала Златну значку општине Бијељина, те је добитник Златне медаље Филип Вишњић.
Традиционално, из године у годину, ученици ове школе, уз помоћ својих наставника, нижу успјехе за успјесима на бројним такмичењима и смотрама, која прелазе и државне границе, по чему се школа убраја у најуспјешније на Регији и познате у Републици Српској.
Данас школа броји укупно 52 одјељења, 1284 ученика и 109 запослених радника (81 наставник – 31 наставник разредне наставе и 50 наставника предметне наставе, 9 радника у управи школе и стручних радника , и 19 помоћно-техничких радника).
Настава се изводи у 38 учионица у централној и подручној школи Батковић, од којих су двије радионице за техничко образовање, те кабинети информатике, физике, хемије и музичке културе (овај кабинет је опремљен најновијим средствима образовне технологије: рачунар, клавир, музичка линија, пројектор …). Школа је опремила и једну мултимедијалну учионицу, која је доступна свим наставницима и ученицима.
У школи се уче три страна језика: енглески језик, француски језик и њемачки језик.
Мисија ове школе је да његује и подстиче језичке, умјетничке, спортске и креативне потенцијале ученика, брине о њиховој безбједности и опспособљава их да стекну знања неопходна за даље школовање.
У будућем раду ће школа настојати повећати број ученика; заинтересовати их и задржати понудом тематски планираних и тимски реализованих наставних активности, квалитетнијим и богатијим избором ваннаставних активности у чијем креирању треба и сами да учествују.
Литература:
1. Група аутора, Сто педесет година Прве основне школе у Бијељини, Бијељина, септембар 1989. године
2. Лукић, мр Љиљана, У сусрет 170 – годишњем јубилеју Прве основне школе у Бијељини, Семберске новине, година 29, 27. март 2008., стр. 11
3. Годишњи програм рада школе за 2013/2014. годину
